Kako je propao plan za moje solo putovanje?

Taj osmi mart je bio dan kada sam prvi put otišla u avanturu sa Star Tours-om. Beč je savršena lokacija za istraživanje i uvek će nuditi nove sadržaje, ma koliko puta mu se vraćali. Odlučila sam da taj osmi mart sebe izvedem baš tamo, a na vrhu prioritetnih lokacija i lokaliteta pažljivo odabranih za moju drugu posetu Beču, našla su se mesta sa snimanja filma Before Sunrise.

 Verovala sam da ću Beč gledati kroz nove okvire kada obiđem sva ta legendarna mesta koja su bila inspiracija za snimanje ove vanvremenske ljubavne priče. I bila sam u pravu. Samo nije sve proteklo onako kako sam zamislila. Možda čak i bolje. 

Pošto je putovanje zapravo bilo zamišljeno kao izlet, ka Beču smo se zaputili oko 22h prethodno veče. Smestili su me pored jedne simpatične dame koja me je odmah upozorila na pomalo rasklimano sedište. Njeno ime je Dara i ona ponosno gazi svoje sedamdesete. Ko bi rekao? Nije nam trebalo mnogo i već smo razmenjivale priče o nekim prethodnim avanturama i putovanjima. Već tu sam primetila koliko smo zapravo slične. Ona se takođe u Beč zaputila bez društva , ali se odlučila na fakultativne izlete, dok sam ja čvrsto rešila da se ubrzo po izlasku iz autobusa odvojim od grupe i krenem da čekiram destinacije sa svoje liste želja.

Iako sam kao osoba poprilično neorganizovana, putovanja u meni bude onu drugu stranu – stranu organizatora, koji do sitnih tančina mora da isplanira, obeleži i da se informiše pre samog putovanja, ali opet, ostavi malo prostora i za improvizaciju i prepuštanje slučaju. Dokaz da ova druga strana (improvizacija i prepuštanje slučaju) možda i jeste bolja opcija kada su putovanja u pitanju, isplivao je na površinu kada su se fakultativni izleti nažalost otkazali usled nedovoljnog broja zainteresovanih. 

Odlučila sam da ipak budem deo pešačke ture i čujem zanimljivosti o samom gradu pre nego što krenem u svoju ličnu avanturu. Saopštenje o otkazanim izletima je na licu moje saputnice Dare izazvalo zabrinutost. Bilo je jače od mene. Morala sam da joj priđem i pitam da li joj je potrebna pomoć oko snalaženja.

Mogu li ja sa tobom? Eto, gde god ti želiš, i neće to biti ceo dan. U suprotnom ću se samo vrteti u krug.

I tako je jedna neplanirana avantura počela. Moje solo putovanje je spakovalo svoje kofere i otišlo (na putovanje), a ja sam sada dobila novu saputnicu – Daru iz Pančeva, koja verovatno neće moći da me isprati i kojoj verovatno lokacije koje želim da obiđem neće biti interesantne. Znači li ovo da moj plan u potpunosti otpada? Kako da ne.

Prvo smo se zaputile na doručak i kafu. Za tu priliku sam odabrala kafić, koji zaista osvaja na prvi pogled. Svetao, prostran, poput botaničke bašte, ugostio je i nas dve. Tu je klupko već počeo da se odmotava. Da li sam ja to upala u neki vremeplov, pa sedim na kafi sa samom sobom iz budućnosti? Jer Dara je upravo to - ja za nekih pedesetak godina. Buntovna, brbljiva, razdragana, a opet prijatna i nenapadna. Žena koju život možda i nije toliko milovao, ali opet nije ni ostavio vidne tragove kako ni na licu, tako ni na duši. Sve u svemu – devojčica. A još bitnije od svega – voljna da se prepusti mojim vodičkim sposobnostima i doživi Beč na moj način. 

Naša sledeća lokacija, kao i prva sa moje wishlist-e – prodavnica gramofonskih ploča. U širokom asortimanu među kojima su se našli Tina Turner, The Beatles i Arctic monkeys, moja saputnica Dara je ipak otišla korak dalje i tražila ploču jedne zaista vanvremenske umetnice, ali sa naših prostora. Pogađate? Ploču Lepe Lukić. Nažalost, prodavnica nije mogla da joj izađe u susret, te smo ipak shvatile da njihov asortiman i nije toliko veliki. Od Dare i mene tri zvezdice. 

Sledeća lokacija – cafe Sperl. Autentičan i topao ambijent smestio je jednu od kultnih scena iz filma. Nadvirile smo se na sam ulaz, eto, toliko, da mene želja mine. 

Put nas je dalje odveo do Albertine i samog centra Beča, dok me je Dara usput sve više kupovala svojim vrckastim dosetkama i nekim pričama, koje je možda malo, ali samo malo, dodatno začinila. Šta ima veze, imam i ja tu tendenciju. 

Dara takođe voli da pozira i jedna slika nije dovoljna, što je, razumećete, potpuno prihvatljivo. Drugarice na fejsu moraju da vide kako ona uživa bez njih. A i ja sam uživala. Moj (sa)putnik je bez pogovora pratio moju zacrtanu turu, pa sam na trenutak pomislila i o otvaranju lične agencije za putovanja. Malo ambiciozno, ali već bih imala na umu osobu koja bi vodila marketing tim. Dara, naravno.

Dan nam se polako izmicao, a moja saputnica se tek popodne požalila na umor. Pređena kilometraža – 13 km, a ko i ne bi? Odmorile smo noge, a i dušu i na poslednjoj lokaciji sa moje liste, uživajući u prelepoj atmosferi parka, kao i u nestvarnim prizorima. Onda smo se odvojile, ali samo na kratko. Daru sam ispratila do kafića, koji se nalazio odmah preko puta stajališta, gde je naš polazak bio isplaniran, a ja sam ipak dobila i svojih pet minuta, obilazeći Nacionalnu biblioteku, koja me je, u najmanju ruku – očarala. 

Ubrzo nakon ovog obilaska, vratila sam se do Dare, kako bismo iskoristile poslednji sat putovanja na najbolji način – uz kaficu i sumiranje utisaka. 

Prilično je jasno, glavni akter moje propale solo avanture bila je Dara. Noćno putovanje u autobusu mi nikad nije lakše palo. Dara je sa mnom podelila priče o nekim davnim ljubavima, ali i o dokumentarnom filmu, u kom ona govori o svom ocu i nedaćama koje je preživeo tokom rata. Pokazala mi je i fotografije iz mlađih dana, i izvinite na žargonu, ali – kakva riba! Sve u svemu, jedna vrlo impresivna gospođa, složićete se. 

Beč sam zaista doživela kroz nove okvire, a dve dame su na jedan sasvim spontani način provele možda i najbolji Dan žena u svom životu i to je priča koju zaista rado prepričavam.